Kancelarija Hokagea

Toplo ploćeno poslepodne prolazilo je sporo a preko plavog neba oblaci su putovali čak iznad visokih i tankih planina Konohe. Ulice sela su bile pune, gužva ljudi i deca koji uživaju u cvatu trešnje. U celom ambijentu je bila prijatna atmosfera, a svi pređašnji događaju, kao da su isparili, kao da su bili samo još jedan loš san izgubljen između smeha i nade za bolju budućnost.
Zvuk kucanja na kageova vrata, poremetilo je za tren ovu mirnu tišinu.

Tsunade se uhvatila za kvaku i otvorila vrata, zatekavši Madaru u unutrašnjosti kancelarije.

„Tu ste, Lorde Hokage“ reče sladak glas, koji je pripadao devojci ispred njega. „Pitala sam se da li vam je potrebno nešto da se obavi? Da li je sve u redu? Izgledate mi zabrinuto, gospodine... Nemate potrebe. Znate koliko li vam se ljudi divi. Sa Vašom snagom i časti uspeli ste očuvati i dobiti svo moguće poverenje “

Klimnula je glavu kada je izrekao zahtev koji trebaju da obave i počela da traži papire koje je bilo neophodno poneti.

Podigla je pogled najedno sa papira i jednu obrvu i pogledala ka njemu. Sledeći put kada je progovorila glas joj je bio blag ali zabrinut. „Da li je sve u redu, Lorde? “

Trepnula sam nekoliko puta brzo u neverici i zurila dok mi je sve belo bivalo pred očima. Ispustila sam krik kada sam rukom krenula da dohvatim Madaru malo pre nego što je njegovo telo dotaklo tlo. „Lorde hokage...Izvinite!“ rekla sam glasno pokušavajući da ga dozovem svesti i udarila ga nekoliko puta po licu „Nisam ovo mogla da predvidim nikako“ bilo je zadnje što sam prekla, pre nego što su se moje usne spustile na njegove, pokušavajući da mu povrate dah u pluća.

Bacila je još jedan pogled ka njemu, da proveri kako se drži, nadajući se da ne može da čuje brzinu kojoj joj srce lupa, kao i da ne može da oseti toplotu, koja kao da oće da izbije na njenom čelu, nada se da ne izgleda glupo kao što se oseća. Stavila je ruku u džep u pokušaju da nađe lek. „Sranje!“ Osim malog noža ništa drugo nije napipala, te je još jedan saosećajan pogled uputila ka njemu pitajući se po ko zna koji pud danas „šta nije u redu“ a onda sela kraj njega.
Tu, baš na njegovoj stolici osetila se kao ono dete koje želi da se igra, ali zna da treba da bude poslušno.

Otvorila je prozore širom kako bi vazduh ušao,ali samo malo jer je jako sparno bilo i napolju, a do njih su dopirali zvuci povremenih parova ljudi koji su prolazili ispod ulicom. A onda je prošetala do vrata i otvorila ih da napravi malu promaju na tren kako bi se sve lepo izluftiralo a onda zatvorila.

Uzela je i skupila sve papire koji su se našli na zemlju, pokušavajući da ne obraća pažnju na njih niti njihov sadržaj, ipak je to bilo nešto poverljivo.

Zatim je sve poređala natrag na stolu, malo navukla zavese i time ugušila svetlost, ostavila mesta za blagu romantiku. Gledala je da uradi sve to u tišini kako bi se on odmorio. Još jednom, bacila je pogled preko svog ramena na njega i proklela svoju sreću jer je videla da je on još u svesnom stanju, a onda se potpuno okrenula ka njemu i prisla mu šireći svoj osmeh.

„Lekovi? Gde Vam stoje? “ upitala ga je s pola glasa, ne želevši da napreže njegova čula. Približila mu se još više i tek iz te blizine mogla je jasnije da ga vidi. Izgledao je ozbiljno ali opet nekako mlado i snažno, što i jeste bio, kako su svi mogli predpostaviti.

„Pitaću te evo još jedno pitanje i to je to. Madara, šta planiraš?“Tsunade je blago gledala u svog kagea, prvog koji je vladao u njeno vreme, i jedinog za kojeg je znala. Videla je ljubav prema svom narodu, kao i ponos, u njegovim očima.